Doba informatičke revolucije i napretka tehnologije dovelo je do toga da se procesi proizvodnje sve više automatizuju, da roboti nasleđuju ljude u obavljanju brojnih funkcija, a da se putem Interneta naručuju stvari, predmeti i usluge širom sveta. Takva tranzicija dovela je do toga da se u kraj smetnu brojna zanimanja, stari zanati i cenjeni poslovi koje su obavljali vešti i sposobni ljudi.
Stari zanati imaju poseban trag na teritoriji naše zemlje, ali je ipak većina njih na ivici odumiranja. Stari zanati se uglavno čuvaju preko porodične tradicije, preko starijih ljudi koji su tokom prošlog veka bavili tim starim zanatima i preko entuzijastičnih pojedinaca koji žele da održe plamen starih zanata. U nastavku teksta saznajte koji su najpoznatiji stari zanati u Srbiji.
#1 Kovač – stari zanat u Srbiji koji spada u red najtežih
Kovački zanat zahteva ogroman fizički napor, konstituciju koja zahteva izuzetnu snagu samog kovača i spremnost na mukotrpan rad koji često rezultate ne daje odmah. Ipak, zahvaljujući tehnološkom napretku i razvoju brojnih alata, danas je kovački posao u velikoj meri olakšan.
S obzirom na to da se nekada kod kovačkog zanata koristio čekić koji je zahtevao da kovač svom snagom mora da kuje gvožđe, usluga kovača je postojala u skoro svakom selu u našoj zemlji. Danas, pneumatski čekići u velikoj meri olakšavaju posao i ubrzavaju proceduru izrade i popravki samih alatki.
Zvuk čekića koji udara o parče kovanog gvožđa danas se retko može čuti. Pojedine radnje i kovači koji održavaju duh svoje profesije predstavljaju bastione zanata koji je nekada uživao ogromnu popularnost u društvu. Umesto konjskih potkovica i masivnih delova za zapregu, kovači savremenog doba kuju proizvode za traktore, poljoprivredne mašine i kuju delove za ograde.
#2 Ćilimarstvo – jedinstvena veština i stari zanat naše zemlje
Kada su u pitanju najstariji zanati u Srbiji, u red takvih zanata spada i ćilimarstvo, odnosno autentična veština tkanja kvalitetnih i dugotrajnih tepiha. Pirotski ćilimi su jedan od zaštitnih simbola ćilimarskog zanata u našoj zemlji, pa je za tkalje posao u Pirotu moguće naći ukoliko se prođe neophodna obuka i nakon što se usvoje saveti sposobnih i iskusnih tkalja.
Zbog svog dugotrajnog procesa izrade, vrednih ruku koje preko vertikalnog razboja moraju da tkaju vunu dobijenu od autohtone vrste ovce – pramenke, ćilimarstvo je tradicija koja se najviše održava zahvaljujući tkaljama koje ovaj zanat neguju već decenijama. Bogatstvo boja, dve identične strane tepiha i dug vek trajanja čine da ovi ćilimi budu veoma cenjeni, a stari zanat tkanja privlačno zanimanje za sposobne i vredne osobe koje time žele da se bave.
#3 Odžačar – zanat koji je donosio sreću drugima
Kada su u pitanju stari zanati Srbija je nekada bila poznata i po odžačarima, koji su čistili gar iz dimnjaka. Tokom zimskih meseci, peći u kojima se grejalo i kuvalo su često stvarale previše gareži, a često se dešavalo da neki predmet zapadne u odžak, pa je intervencija odžačara bila neophona.
Ove zanatlije su nadaleko bile prepoznate po svojim dugačkim četkama, montiranim na sajlu pomoću koje su se čistili dimnjaci. Pored toga, odžačari su uz sebe imali i tešku gvozdenu kuglu kojom bi čistili odžake od tih predmeta. Odela crne boje, garavo lice i šarmantne kapice su zaštitini znak odžačara kroz istoriju.
Verovalo se da je susret sa odžačarom značio sreću, pa je tako trebalo zavrnuti ukrug jedno dugme na sebi. Takođe, srećom se smatralo i ukoliko biste “ukrali” dlaku sa odžačarske četke, kad on gleda na drugu stranu.
#4 Časovničar – prefinjena veština izrade satova
Kada su u pitanju najpoznatiji stari zanati, sajdžija spada u red zanatlija koji su bili visoko cenjeni zbog svoje prefinjene veštine izrade i popravljanja časovnika. Nekada su časovnici popravljali isključivo mehaničke časovnike, izrađivali potrebne delove, dok se danas njihov posao svodi na zamenu oštećenih delova novim, fabrički proizvedenim časovničarskim delovima.
Časovničari spadaju u grupu onih zanimanja koje odlikuje sintagma “najstariji stari zanati” i zbog toga što su uglavnom bili svestrani majstori, pa su mogli da popravljaju sve – od džepnih satova, do zidnih i stonih časovnika. Suptilna veština je vekovima bila veoma cenjena u društvu, a tehnološki napredak je u velikoj meri uticao na izmenjeni izgled današnjeg sajdžijskog zanata.
#5 Grnčar – drevni zanat koji polako odumire
Kada su u pitanju zanati kojih više nema ili nisu toliko zastupljeni u društvu, grnčarstvo svakako spada u grupu onih koji nisu toliko popularni. Kao jedan od najstarijih zanata kojima se čovek bavio od davnina, grnčarstvo je zahtevalo veštinu izrade testaste mase od kojih se prave različiti oblici korisni za jedno domaćinstvo.
Grnačari su radili ručno, uz korišćenje odgovarajuće vrste zemlje koja se potom meša sa vodom. Nakon što je pronađen grnčarski točak, sam postupak izrade predmeta je postao neuporedivo brži. Premazivanje i oslikavanje različitih oblika spadalo je i u red umetnosti, a kvalitet specijalnih peći na drva je igrao važnu ulogu u stvaranju krajnjeg proizvoda.
Pečenje grnčarije bi trajalo do nekoliko dana, dok je za manje predmete proces trajao par sati. Nakon što bi se završio proces pečenja, grnčarija se pažljivo hladila, uz vešte ruke zanatlije i strpljenje koje je grnačarstvo zahtevalo.
Stari zanati u Srbiji se uglavnom čuvaju na manjim geografskim površinama, najčešće daleko od očiju globalizacije i savremenih tokova koji u drugi plan stavljaju sve one delatnosti koji ne zahtevaju upotrebu tehnologije. Ipak, uprkos modernom načinu života, ovi stari zanati u Srbiji opstaju u većoj ili manjoj meri, zahvaljujući naporima i entuzijazmu onih koji novi svet ne mogu da vide bez starih veština i zanata.
